„Gospodine… mogu li da jedem s vama?“ – pitala je beskućnica, a njegov odgovor rasplakao sve u restoranu…Restoran je ućutao. Zvuk pribora i šaputanja stao je kao presečen.
Za stolom je sedeo Lam, poznati milioner i vlasnik najveće građevinske kompanije u gradu. Navikao je da mu se ljudi obraćaju sa strahopoštovanjem, ali nikada ovako – nikada glasom koji zvuči kao vapaj iz ulice.
Devojčica, bosa i u poderanoj majici, stajala je pored njegovog stola. Lice joj je bilo prljavo, oči gladne, ali uprkos svemu nije bežala od njegovog pogleda.
„Kako se zoveš?“ upitao je mirno.„An,“ prošaputala je. „Gladna sam. Nisam jela dva dana.“Lam je klimnuo glavom i pokazao na praznu stolicu preko puta. Osoblje se zbunjeno povuklo dok su gosti šokirano šaputali.
Devojčica je sela i brzo pojela sve što su joj doneli, ne dižući pogled. Lam ju je posmatrao bez ijedne reči.Kada je završila, tišina za stolom bila je gotovo neprijatna.„Gde su ti roditelji?“ pitao je.
„Tata mi je poginuo na gradilištu. Mama nas je ostavila. Sa bakom sam živela pod mostom, ali… umrla je prošle nedelje.“Lam je spustio čašu i na trenutak zatvorio oči. Nikome nije rekao da je i sam, pre četrdeset godina, bio dečak sa istim pogledom i istom glađu u stomaku.
Ustao je, izvadio novčanik – i onda zastao.Gledao je An pravo u oči i rekao…„Neću ti dati novac,“ rekao je tiho, ali odlučno.Devojčica se ukočila, očiju punih suza. Mislila je da će je oterati.
„Neću ti dati novac,“ ponovio je Lam, „jer ti ne treba milostinja. Treba ti dom.“Šapat se prolomio salom.„Od večeras,“ nastavio je, „živećeš kod mene.“An je zapanjeno trepnula. „Kod vas?“
„Da,“ klimnuo je. „Ići ćeš u školu. Imaćeš krevet, knjige, obroke. Ako želiš – i budućnost.“Suze su joj krenule niz lice. „Zašto… zašto biste to uradili?“Lam je seo na svoje mesto i pogledao je sa blagim osmehom. „Jer sam i ja jednom bio ti.“
I prvi put u životu, pred punim restoranom, Lam je ispričao svoju priču: o detinjstvu u sirotinjskom kvartu, o godinama gladi i usamljenosti, o starcu koji mu je jednom pružio ruku i dao priliku da radi i zaradi za školu.„Taj čovek je promenio moj život,“ završio je Lam. „I ja ću sada promeniti tvoj.“
Kelneri su tiho doneli još hrane. Gosti, dirnuti, počeli su da ustaju i prilaze stolu – neki su nudili pomoć, drugi su jednostavno stavljali ruku na Anino rame i poželeli joj sreću.Te noći An je napustila restoran ne kao prosjakinja – već kao devojčica koja ima nekoga ko je veruje.
Meseci su prolazili. An je krenula u školu, počela da se smeje, da ponovo crta i sanja. Lam je bio na svakom njenom školskom nastupu, ponosan kao da je njegova rođena ćerka.
Njih dvoje su zaista postali porodica.A svaki put kada bi Lam prolazio pored restorana u kojem se sve desilo, zastao bi na trenutak, zahvalan što je tog dana čuo tih, drhtav glas: „Gospodine… mogu li da jedem s vama?“